У току Првог свјетског рата, у аустро-угарском логору Јиндрицховице у Чешкој, страдало је близу 2500 Срба и Црногораца. Прије неки дан, меморијални парк је освештан, а церемонији су присуствовали представници амбасаде Србије, руски конзул, делегација италијанске амбасаде и војске, представници чешке владе, као и наш сарадник, Роки Рогошић, припадник Ноћних вукова, који је тим поводом направио разговор са Дејаном Ранђеловићем који о овом мјесту брине већ 25 година.

Дејан Ранђеловић
  • Како је настао овај логор?

-Логор су прво изградили руски заробљеници које су Аустроугари доводили са источног фронта а после, када је логор већ био изграђен онда су доводили и српске и италијанске заробљенике. Логором је прошло преко 40.000 људи. Највише је било Срба и једино је међу заробљеницима из Србије и Црне Горе било цивила.

Најстарији цивил који је овдје умро био је православни свшстеник из Србије коме је било 92 године, а најмлађи који је умро био је његов унук који је био стар 8 година.

Логор је трајао сво вријеме рата, знаци од 1914. до 1918. године и за разлику од логора које знамо из другог свјетског рата овдје нису биле гасне коморе, није било ни масовног стрељања, али је страдање ипак било велико.

  • Шта су радили заробљеници, чиме су се бавили?

-Заробљеници су радили тешке послове и већином су умирали од исцрпљености, глади и од болести. Радили су у оближњем каменолому, градили су Хемијску фабрику у граду Соколову

који је удаљен око 20 километара, тако да су сваког дана ишли пјешке на градилиште и увече се исцрпљени враћали у логор. Онда су правили жељезничке пруге, путеве, регулисали потоке, а били су јако слабо храњени.

Рекао сам да су умирали и од болести а највише од тифуса и туберкулозе. Зими су умирали од хладноће. Мјештани кажу да су свих ратних година овдје биле незапамћене сибирске зиме тако да је често долазило до ампутација руку и ногу.

  • Колико је било укупно жртава у логору?

-Кроз логор је прошло око 40.000 затвореника. Свакодневно је умирало и до 40 затвореника. Поред логора је била православна црквица коју су руски и српски затвореници изградили и из које је сваког дана у 13.00 сати кретала литија ка гробљу гдје су их сахрањивали у заједничким масовним гробницама.

Укупан број жртава у логору је био 3855, од тога 2465 Срба и Црногораца, 1301 Италијан и 56 Руса.

  • Како се послије рата одвијала ситуација са логором?

-Између предсједника Чехословачке Томаша Масарyка и краља Александра Карађорђевића, постојали су јако пријатељски односи. Тако да је 1926. године Карлове вари посјетила краљица Марија Карађорђевић која је посјетила и логор у Јиндрицховицама и тада је ријешено да се посмртни остаци српских зртава ексхумирају и смјесте у костурницу, тако да је сада ту смјетено 7100 Срба и 189 Руса. Треба напоменути да су српске жртве из других логора у Чешкој и Словачкој такође пренијете овдје.

  • Зашто баш овдје?

-Објекат који је постао костурница је требао да служи као водовод за потребе села и њега су такође градили заробљеници али никада није пуштен у употребу. Предсједник Чехословачке је одлучио да се то мјесто поклони југословенској држави, односно краљу Александру, и да се ту смјесте ексхумирана тијела српских заробљеника. Значи да се Маузолеј и костурница налазе на територији Србије.

Ексхумација је трајала пар година и тијела су у сандуцима која су нумерисана и за која се по броју знају сви подаци, име, презиме, датум рођења и датум смрти, јер су Аустроугари о томе водили евиденцију. Ексхумација је завршена 1931 године и ово мјесто је тада и освећено.

  • Кажете да је освештано…

– Да. Мјесто је освећено под патронатом краља Александра и предсједника Чехословачке, а присуствовали су између осталих: делегати парламената Краљевине Југославије, Чехословачке, Италије, министри одбране Краљевине Југославије, Чехословачке, Италије, представници руских емиграната …

Донесена је вода из седам српских ријека и том водом је овај маузолеј освећен.  Освећање су вршили четири владике од којих су двојица од њих данас канонизовани за свеце а трећи је на путу да се канонизује.

Од тог времена и постоји Маузолеј у Јиндрицховицама који је за вријеме и после другог свјетског рата био затворен и запуштен и ког смо ми поново отворили почетком деведесетих година и прву литургију после другог свјетског рата смо служили 1994. године.

Ово је једно од мјеста гдје су била велика страдања српског народа за вријеме првог свјетског рата и по броју жртава је чак вече од Зејтилника. Нажалост о њему се јако мало зна.

У последње вријеме је све више и више посјецен, званичне делегације га посјећују, екскурзије из Србије, прије пар мјесеци нам је био и Црквени хор из Никшића а и веома често га посјећују Ноћни вукови. А и наша обавеза је да се трудимо да не падне поново у заборав.

  • Како сте ви сазнали за ово мјесто?

-Па ја сам 1990. године дошао у Чешку да живим, сада сам у Карловим варима, и веома цесто сам са пријатељима ишао по оближњим шумама да берем печурке и једног дана сам случајно наишао на зарасли надгробни камен. Заинтересовало ме је то да видим што пише, јер сам очекивао, с обзиром да је до краја рата овдје живјело претежно њемачко становниство, неко њемачко име, али мом изненађењу није било краја кад сам видио да пише на чистом српском језику: овдје почива Божидар Рајковић из Пожаревца. Е онда сам дошао у село и распитивао се код људи и онда сам ја почео да откривам ово о чему сам вам до сад причао. И од тада ја бринем о овом мјесту.

  • Има једна прича о вуненим чарапама …

-Један од српских заробљеника преко Црвеног крста је добио два пара вуњених чарапа које му је исплела и послала његова супруга. Кад их је добио то је видио један руски официр који је такође био заробљен и питао га да му прода један пар. Тај српски војник је рекао: па шта ће мени овдје паре? Тражио је да га пребаци код њих, у руске бараке јер су Руси имали пуно бољи третман од Срба. Руски официр пристане на трговину, пребаци српског заробљеника код њих и овај је до краја рата живио као Рус, што му је вјероватно и спасило живот. Његов унук, господин Лазаревић је дописник Политике из Прага и он је објелоданио ту причу.

1/1
Преузето са www.sedmica.me
Пише: