Већ пету годину за редом МК Братство у сарадњи са МК Херувими организује Меморијалну вожњу у спомен на НАТО агресију 1999. године. У име НВ Црна Гора, са браћом из НВ Србија, возио сам данас са људима, са којима дијелимо и крв и сузе.
Симболично, жртвама најподмуклије и најкукавичкије војне интервенције коју биљежи модерна историја, прво смо одали почаст на Војном аеродрому у Батајници на који је пала прва бомба. Данас тај аеродром носи име Војни аеродром ,,Пуковник-пилот Миленко Павловић“. Павловић је у вријеме НАТО бомбардовања био командант тадашењег 204. ловачког авијацијског пука, а погинуо је у борбеној мисији 4. маја 1999. године недалеко од родног Ваљева.
За јунаком се не плаче, хероју слава!
Затим смо отишли до Ташмајдана. Тамо је један споменик пред којим дрвеће гране спушта, а цвијеће је увијек росно. Е пред тим спомеником и човјек и камен сузу морају пустити. Били су само дјеца. Пред њима, Милица Ракић. Симбол нашег страдања а њихове срамоте. У царству небеском чекајте нас дјецо, крв ваша откупиће гријехе наше.
Одатле смо, праћени кишом, небеским сузама, пошли до споменика на Стражевици. Највише и најчешће бомбардована мета. Сваки дан, по неколико пута за све вријеме трајања агресије на том брду су падале бомбе. Највећа, кажу, од 2,5 тоне. И ту су животе положили јунаци којима је о. Милан Топић одржао опело, као и свима страдалима у овом рату.
Након тога, братски дочекани код Херувима причамо о рату и миру, опросту и забораву. Завршит ћу овај текст стиховима:
,,Још ни једно Српче није мрело,
А да није носило распело
И на крсту остављено само,
Од тог пута други пут не знамо.
Да ли има још некакво племе,
Надахнуто за жртве големе,
Да под крстом ђе Бог прима сјени
Ове српске мученике смјени?
О када би свој крст другом дали,
Ми се више Срби не би звали.“

Ратко Вукчевић
одјељење Ноћних Вукова из Црне Горе

[huge_it_gallery id=“68″]